Može li “Darvinovsko pčelarenje” pomoći u zaštiti medonosnih pčela usred opadajuće populacije?
Kako su pčele ove nedelje u centru pažnje sa Svetskim danom pčela, koji se obeležava 20. maja, dobar je povod da pogledamo kako možemo bolje zaštititi ove dragocene insekte od pretnji pesticidima, parazitima i usled klimatskih promena. U nedavno objavljenoj knjizi, američki biolog Thomas Seeley predlaže okretanju “Darvinističkom pčelarenju” zasnovanim na prirodnoj sposobnosti pčela da se prilagode svom okruženju. Dakle, daleko od ljudske intervencije.
U Francuskoj skoro 30% pčelinjih društava nestane svake godine, dok su u USA košnice pčela sa oko 6 miliona od 1947. godine, spale na 2,4 miliona 2008.godine što je 60% manje kako ističe Greenpeace. Poslednjih godina šira javnost postaje svesnija nestanka ovih insekata.
Iako su proteklih godina pokrenute mnoge inicijative za očuvanje pčelinjih društava koje proizvode med, vrste koje žive u divljini takođe privlače pažnju, jer su podjednako ugrožene i ne manje vredne za životnu sredinu. Međutim, ove “divlje” pčele uspevaju da se bolje odupru parazitima i da se bolje razmnožavaju. Šta ako bismo crpili više informacija iz njihovog prirodnog naćina života kako bismo sačuvali sve vrste?
Ovo je premisa američkog istraživača Thomas Seeley autora knjige “The Lives of Bees, the Untold Story of the Honey Bee in the Wild” publikovana na Princeton University Press.
KOJIM OPASNOSTIMA SU IZLOŽENE MEDONOSNE PČELE? PO ČEMU SE RAZLIKUJU OD DIVLJIH PČELA?
Sve pčele su po definiciji divlje. U Francuskoj postoji između 900 i 1000 vrsta pčela. Među njima su neke društvene, a neke poprilično usamljene. Takozvana “domaća” pčela pripada prvoj kategoriji. Ali domaća pčela u suštini živi i u divljini. I dalje se mogu naći kolonije medonosnih pčela, najčešće u rupama drveća ili krovovima dimnjaka kuća jer im je potrebna šupljina da bi se zaštitile. Imaju snažnu sposobnost da proizvode puno meda, zbog čega su i pripitomljene.
Osamljene pčele su najugroženije, jer ženke svoje gnezdo formiraju same. Ako uginu usled prskanja pesticidima, leglo neće preživeti. Kod medonosnih pčela iz košnica je drugačije, ostatak društva preuzima brigu i medosna pčela iz košnice će preživeti.
Nekada se nije govorilo o nestanku “divljih” pčela ali su pčelari širom sveta alarmirali pojavu nekontrolisane upotrebe pesticida i nestanka medonosnih pčela iz košnice, što nas tera na zaključak da pesticidi ostavljaju posledice i na “divlje” pčele, koje nisu pošteđene pojavom nestanka.
ŠTA JE DARVINISTIČKO PČELARSTVO?
Prvo i najvažnije, radi se o tome da ljudi shvate i zapamte da su pčele deo prirode i da na njih Darvinovi zakoni utiču kao i na druge vrste. Većina društava u rukama čoveka bila je izložena pritisku Varroa (parazit koji uništava pčelinja društva), neonikotenoidima i klimatskim promenama. Kao rezultat, nije ostalo puno kolonija koje su prilagođenje svom okruženju i sposobne da se odbrane od ovih novih pretnji. Uprkos tome, u mnogim delovima sveta postoje pčelinja društva koja su u stanju da se odupru svim ovim izazovima. U kompaniji INREA pratimo dve vrste već 20 godina u Francuskoj ali verujemo da ih ima više. Takođe, nalaze se u Engleskoj, Švedskoj i USA.
Tom Seeley ih je proučavao 40 godina, posebno one pronađene u stablima drveća. Njegov rad se uglavnom zasniva na posmatranju pčelinjih društava. Naročito je pokušao da razume kako pčele opstaju, daleko od ruku ljudi.
KAKO MEĐUSIBNI RAZMAK KOŠNICA POMAŽE U ZAŠTITI “DIVLJIH” PČELA?
Kada se košnice postave jedna pored druge, neke pčele koje izađu na pašu nađu se u pogrešnoj koloniji, umesto da se pridruže onoj iz koje su potekle, sleću u onu pored nje. Međutim, ako stignu sa hranom čuvari ih puštaju da uđu u košnicu. Ako nose virus, mogu parazitirati na drugim kolonijama. Pošto su rastojanja između divljih kolonija veće, pčele su otpornije na patogene, upravo zato što se drže podalje jedna od druge.
Odavno je poznato da propolis (smolasta supstanca koju pčele ubiru) deluje tako da inhibira brojne mikroorganizme u košnici. Zbog toga je koriste i ljudi jer pomaže u borbi protiv bakterija i virusa. Tokom svojih posmatranja, Tom Seeley je primetio da divlje kolonije odlažu na sve zidove svojih “kuća”, što nije slučaj sa pčelama smeštenim u košnicama pčelara.
ŠTA TREBA GRAĐANI DA URADE KAKO BI POMOGLI PČELAMA?
Rekao bih da je dobro preduzeti sve inicijative, jer one predstavljaju važno sredstvo za podizanje svesti šire javnosti o zaštiti pčela. Situacija ovih insekata otvorila nam je oči za ono što se dešava u našim ekosistemima , posebno kod urbanih ljudi koji žive daleko od prirode.
Ranije smo bili ograničeni na opisivanje pčela kao insekata koje prave med i “bockaju”. Danas šira javnost zna koliko su pčele presudne za naš opstanak i opstanak naših ekosistema. Ali pre svega, ljudi su shvatili da su pčele ugrožene i stoga su svesni krajnje neophodnosti njihovog očuvanja.
Globalna svest, posebno u vezi sa pesticidima, nije samo bitna za pčele, već će pomoći očuvanju drugih oprašivača poput leptira i drugih insekata koje nisu štetočine, čiji su životi takođe ugroženi primenom pesticida.
Teks preuzet sa sajta: news18.com